PERSIJSKI ZALIV BI MOGAO DA BUDE UNIŠTEN! 100 miliona ljudi je u velikoj opasnosti: Napadi na ove mete su PREOPASNI

Rat između SAD, Izraela i Irana je u velikoj meri oko energije, nafte, gasa i Ormuskog moreuza. Međutim, mnogi stručnjaci upozoravaju da postoji infrastruktura koja bi mogla da bude još kritičnija za region od nafte - sistemi za desalinizaciju morske vode. Ako ovi sistemi budu ozbiljno oštećeni ili stavljeni van funkcije, to bi moglo da izazove humanitarnu krizu u zemljama u kojima je život skoro nemoguć bez njih.

U Persijskom zalivu, voda za piće je uglavnom veštački resurs. Mnoge zemlje nemaju veće reke ili stabilne rezerve podzemnih voda, pa je desalinizacija morske vode postala osnova njihovog postojanja. Prema istraživanju i analizama u regionu, oko 100 miliona ljudi se direktno ili indirektno oslanja na postrojenja za desalinizaciju za pijaću vodu, prema pisanju The Strait Times.

Stoga se poslednjih nedelja pojavilo pitanje koje je sve relevantnije u kontekstu rata: šta bi se desilo ako bi ovi sistemi bili namerno napadnuti.

Zabrinutost više nije samo hipotetička. Od početka rata 28. februara, napadi su više puta bili veoma blizu ključnoj infrastrukturi za proizvodnju pijaće vode.

Prema nekoliko medijskih izveštaja, u iranskim napadima početkom marta pogođeno je područje luke Jebel Ali u Dubaiju, samo 20 kilometara od jednog od najvećih postrojenja za desalinizaciju na svetu, koje proizvodi veliki deo vode za piće u Dubaiju.

Slični izveštaji odnose se i na Ujedinjene Arapske Emirate i Kuvajt. Napadi u blizini luka navodno su oštetili infrastrukturu u blizini postrojenja za desalinizaciju, uključujući kompleks Fujairah F1 u Emiratima i postrojenje Doha Vest u Kuvajtu, preneli su Guardian i CNN.

Bahrein je rekao da je iranski dron oštetio jedno od postrojenja za desalinizaciju, mada snabdevanje vodom nije poremećeno. Iran je optužio SAD da su oštetile postrojenje za desalinizaciju na ostrvu Kešm u Ormuskom moreuzu u napadu koji je navodno pogodio snabdevanje vodom za oko 30 sela.

Ove optužbe su obostrano negirane, ali incidenti pokazuju koliko je rat bio blizu infrastrukture koja je ključna za život u regionu.

Razlog ekstremne ranjivosti regiona je geografski. Države Persijskog zaliva su među najsušnijim na svetu. Padavine su male, a podzemne vode ograničene i često su prekomerno iscrpljene poslednjih decenija.

Kada je naftni bum počeo u drugoj polovini 20. veka, brzo rastući gradovi imali su veću potrebu za vodom nego što je priroda mogla da obezbedi. Rešenje je bila desalinizacija, tehnološki proces koji uklanja so i minerale iz morske vode i pretvara je u pijaću.

Stručnjaci procenjuju da oko 70 posto pijaće vode u Saudijskoj Arabiji sada dolazi iz postrojenja za desalinizaciju. U Omanu ta brojka iznosi 86 posto, a u Kuvajtu čak 90 posto. Ujedinjeni Arapski Emirati i Katar se takođe u velikoj meri oslanjaju na tehnologiju.

Profesor Majkl Kristofer Lou sa Univerziteta u Juti opisuje države Persijskog zaliva za časopis The Conversation kao "kraljevstva desalinizovane vode" - društva koja su svoju održivost izgradila na tehnologiji koja stvara vodu za piće iz mora.

Ova tehnologija je omogućila razvoj velikih gradova u pustinji. Bez desalinizacije ne bi bilo Dubaija, Abu Dabija ili Dohe kakve danas poznajemo. Akva parkovi, tereni za golf, hoteli i industrijske zone postoje upravo zahvaljujući veštački proizvedenoj vodi.

Strukturna ranjivost regiona

Ali ono što je omogućilo razvoj takođe stvara stratešku ranjivost.

Postrojenja za desalinizaciju su veliki industrijski kompleksi, često izgrađeni duž obale i povezani sa elektranama. To znači da su potencijalno izloženi i direktnim napadima i indirektnim posledicama napada na energetsku infrastrukturu.

Prema istraživanjima, više od 90 procenata desalinizirane vode u regionu dolazi iz oko 56 velikih postrojenja. To znači da oštećenje relativno malog broja objekata može imati veoma veliki uticaj na snabdevanje vodom.

Analiza CIA je pre nekoliko godina upozoravala da bi napadi na više takvih objekata mogli izazvati nacionalnu krizu u državama Persijskog zaliva, a neke procene sugerišu da bi veliki gradovi mogli ostati bez većine vode za piće u roku od nekoliko dana.

Voda kao oružje u ratu

Napadi na infrastrukturu za pijaću vodu su zabranjeni međunarodnim pravom. Ženevske konvencije jasno navode da civilna infrastruktura neophodna za opstanak stanovništva ne sme biti napadnuta.

Ali poslednjih godina, ta norma se sve više krši. Stručnjaci ističu da je infrastruktura za vodu više puta bila meta u sukobima u Ukrajini, Gazi i Iraku. Dejvid Mišel iz Centra za međunarodne bezbednosne i odbrambene studije CSIS-a kaže za CNN da voda postaje sve češći element u modernim sukobima.

"Voda se sve češće pojavljuje na listi vojnih ciljeva", kaže on.

Napadi na postrojenja za desalinizaciju takođe bi mogli biti deo asimetrične strategije. Iran nema istu vojnu moć kao SAD ili Izrael, ali može izazvati velike ekonomske i humanitarne posledice napadom na infrastrukturu zemalja u regionu.

Takva strategija bi mogla da pojača pritisak na zemlje Zaliva da politički intervenišu kako bi okončale sukob.

Ako velika postrojenja za desalinizaciju budu teško oštećena, zemlje bi mogle da upotrebe rezervne sisteme i skladišta vode. Veliki gradovi imaju neke rezerve, a neke zemlje su takođe razvile rezervne cevovode i dodatne sisteme. Ali dugoročni prekid bi mogao imati dramatične posledice.

U Kuvajtu i Bahreinu, gde skoro sva pijaća voda dolazi iz desalinizacije, potrošnja vode u domaćinstvima i industriji mogla bi se smanjiti. Hoteli, industrijski pogoni, pa čak i poljoprivreda, morali bi se prilagoditi.

U ekstremnom slučaju, neke zemlje bi možda morale da uvoze vodu ili organizuju zalihe za hitne slučajeve, slično onome što se dešavalo u prošlosti.

Istorija upozorava

Takav scenario nije bez presedana. Tokom Zalivskog rata 1991. godine, Irak je sabotirao energetsku i vodovodnu infrastrukturu prilikom povlačenja iz Kuvajta, ispuštajući ogromne količine nafte u Persijski zaliv. Ovo je takođe ugrozilo sisteme za desalinizaciju morske vode. U to vreme, neka od postrojenja su morala biti privremeno zatvorena, a Kuvajt je bio primoran da uvozi vodu za piće iz inostranstva. Potpuna obnova infrastrukture trajala je nekoliko godina.

Iran sigurno zna kakve probleme bi to izazvalo, jer se godinama suočava sa ozbiljnom krizom nedostatka vode. Zemlja je poslednjih godina patila od dugotrajnih suša, prekomerne eksploatacije podzemnih voda i smanjenja rečnih tokova. U nekim regionima, nestašica vode je postala toliko ozbiljna da je vlada čak razmatrala premeštanje nekih administrativnih funkcija iz Teherana.

Iran takođe razvija svoje projekte desalinizacije, ali ovo trenutno pokriva samo mali deo potreba zemlje.

Zato mnogi analitičari veruju da bi sistematski napad na postrojenja za desalinizaciju bio jedna od najopasnijih eskalacija u ratu. Lou procenjuje da bi takva strategija bila slična upotrebi nuklearnog oružja u simboličkom smislu.

"Političke i psihološke posledice bi bile ogromne", upozorava on.

Stručnjaci kažu da sve uključene strane razumeju rizike takvog poteza na fundamentalnom nivou. Ali sve dok rat traje i infrastruktura ostaje u dometu raketa i dronova, postoji rizik da će voda, a ne nafta, postati najopasnije oružje u sukobu. Mnogi se takođe brinu da Iran, uglavnom da bi održao imidž moći režima kod kuće, neće nužno poštovati crvene linije.

Bonus video

(Espreso/Telegraf)